Koraci ka vrhu

— mala reč koja greje —

Naišla sam na ovaj izraz i odmah mi se uvukao pod kožu: zagrljiv – “Kada vidite nekoga ko odiše dobrotom i prisnošću, pa poželite samo da ga zagrlite”.

Zamislite da postoji takva mera ljudskosti – da nisi samo duhovit, pametan ili simpatičan, nego jednostavno: zagrljiv. To su oni ljudi koji te slušaju do kraja rečenice, koji ti se nasmeju očima, koji ne jure da te isprave, ubede ili poprave – nego samo sede pored tebe, prisutni.

Za mene je taj izraz primenjiv i na prirodu. Na ona mesta i trenutke koji te toliko dirnu da poželiš da ih obuhvatiš rukama, da ih nekako sačuvaš u sebi. Kao kada stojiš pred planinom što miriše na travu i smolu, i odiše tišinom, pa poželiš da taj prizor zagrliš pogledom i poneseš u srcu, dugo nakon što odeš.

Takvi prizori su svuda oko nas, samo ako dovoljno usporimo da ih primetimo. Kao praskozorje! Jutro koje se tek budi dok rosa još drži dah, taj trenutak pred izlazak sunca kada sve oko tebe nakratko utihne. Tada shvatiš koliko je važno imati zagrljive trenutke – ljude, mesta i sećanja koje te podsećaju koliko je lepo živeti.  

A tebi, šta je tebi zagrljivo? Čiji pogled, prizor, trenutak zaslužuje tvoj zagrljaj?

“Srem, Srem, Srem, Divan je kićeni Srem!”

Ravnica – ume da bude veličanstvena, ali i izazovna: nema ivice planine da je obuhvatiš pogledom, nema šume da te sakrije od vetra, samo beskrajna linija horizonta i nebo koje se širi kao da je rešilo da bude pozornica za sebe.

I baš je to izazov: ravnica! Ravnica te uči “drugačijem” hodanju, ravničarenju. To je škola strpljenja i radosti u detaljima – u travki koja prkosno izbija kroz asfalt, u oblaku koji menja boju neba, ili u mirisu pokošene trave.

A kako planinariti u ravnici, kako ravničariti?

U tome i jeste trik! Dok na planini znaš gde ideš – gore, pa još malo više – u ravnici moraš da izmisliš svoj vrh. Tu se ne meri visina, već širina: širina misli, širina srca, pogleda, tolerancije i prihvatanja.

🌍 Danas, 27.septembra ’25, Planinarski savez Srbije obeležava Svetski dan pešačenja i podseća da su dva dobra koraka često najbolji lek za sve – i za telo, i za dušu. Naš lokalni klub, PD “Mačak”, već četvrtu godinu okuplja decu i omladinu iz Starih i Novih Banovaca na pešačkoj stazi ka Belegišu. Zanimljivo i šareno ravničarenje, deca koja se trkaju da budu ‚‚prva na cilju”, omladina koja se smeje i fotografiše svaku krivinu jedne poprilično ‚‚prave” staze, i odrasli koji pokušavaju da održe ozbiljan tempo i gledaju koja domaćinstva uz put prodaju domaće proizvode. Ravničarenje ima poseban ritam: ritam susrta, pogleda i razgovora.

Ako se još pitate kako planinariti u ravnici, odgovor je jednostavan: ravničarite – hodajte lagano, sa radošću i osmehom, sami ili u društvu, jer svaki put vodi ka priči❤️